Sigurno ste u toku svog života osetili neku specifičnu telesnu senzaciju nakon koje ste tačno znali šta treba da uradite. Neki takvi signali su sa nama tokom celog života, pa smo i prestali da razmišljamo o njima. Na primer, kada nam zakrči stomak, uzećemo da jedemo, kada osetimo umor, znamo da treba da malo zastanemo. Tokom godina naše telo nauči da prepoznaje ovakve senzacije i da ih rangira po važnosti. Upravo ta sposbnost našeg tela da razume interne telesne osećaje i da ih interpretira naziva se interocepcija.
Šta je zapravo interocepcija?
Na ove signale se nekada može odgovoriti svesno ili nesvesno. Regulisanje osnovnih potreba i postizanje homeostaze mogu biti primeri onih reakcija koje smo već automatizovali. Ali to nisu jedini oseti koje naše telo primećuje. Interocepcija je takođe unutrašnji kompas tela, odnosno još jedno čulo koje imamo, samo nije okrenuto ka spolja nego iznutra. Primeri interocepcije mogu biti različiti, ali smo se sa svima nekada u životu susreli. Tako, anksizonost, nervoza, glad, promena rada srca, bol, mučnina, mišićna tenzija ili glad ppredstavljaju samo neke od signala koje nam naše telo stalno šalje. Interocepcija se odnosi na celu sklopku aktivnosti koja se u nama odigrava u tri koraka: osećanje senzacije, njena interpretacija i integracija, odnosno preuzimanje akcije. Interpretacija može biti različita, pa nam može reći da je ono što osećamo benigno, da nismo još uvek sigurni o čemu se radi ili preteće. Međutim, treba imati u vidu da određena mentalna stanja kao što je anksioznost dovode do precennjivanja i onih benignih stanja, pa se ona doživljavaju kao preteća. S druge strane, stanja poput depresije češće rade u kontra smeru – mali broj stvari se doživljava kao pretnja koja zahteva našu pažnju.
Da li se interocepcija može ojačati?
S obzirom na to da se radi o naučenoj veštini koja se stiče tokom celog života, moguće je unaprediti njen nivo. Verovatno i sami primećujete da u vašem okruženju postoje ljudi koji su dosta povezani sa svojim telom i jasno interpretiraju signale, dok neki to slabije prepoznaju. Kada je veza između oseta i interpetacije jaka, postiže se veća sigurnost ili smirenost. Međutim, kada je ona slabijoj strani često doživljavamo kao da pucamo po šavovima bez nekog posebnog razloga. Postoje i oni trenuci kada se organizam zamrzne, da bi nas sačuvao od dodatnih stresova. Tada komunkacija na relaciji telo-mozak slabi, a to dalje dovodi do pogrešnog tumačenja signala i veće napetosti. Zato se nekad dešava da jedemo dok smo pod stresom, ili ne primećujemo druge važne signale. Na primer, žalimo se na glavobolju, ali smo ignorisali potrebu tela za hidratacijom (desilo nam se svima, zar ne?). Kako bi se ojačala ova veza između mozda i tela, na raspolaganju stoje određene prakse – i da, ako ste prirodno živčana osoba, neće vam se dopasti što sve spadaju u mindfullness tehnike. Ali ukoliko se osećate napeto bez razloga, onda ključ i jeste da zastanete, oslušnete, razmislite i tek onda doneste odluku. Vežbe disanja, joga ili kognitivno-bihevioralna terapija mogu pomoći sa ovim.
Interocepcija je, na kraju dana, način da se vratimo sebi. Kada naučimo da razlikujemo stvarne signale od buke, postajemo stabilniji, mirniji i prisutniji u sopstvenoj koži. To ne znači da više nikada nećemo osećati stres ili tenziju, već da ćemo znati šta nam telo govori i kako da na to odgovorimo. A upravo ta mala, ali važna povezanost čini da svakodnevica postane lakša, jasnija i mnogo manje preplavljujuća.
Foto: Maxim Bogdanovm,Veronika Trushkevich / Unsplash
