Over-optimization backlash zvuči kao neki komplikovani trend, zar ne? Ali, (pre)dugo smo bili žrtve trendovske faze u kojoj je svakodnevni život počeo da liči na laboratorijski eksperiment. San se merio u REM ciklusima, jutra su započinjala LED lampama koje simuliraju izlazak sunca, kafa je imala precizno dozirane adaptogene, a produktivnost se pratila kroz aplikacije koje su brojale svaku minutu fokusa. Biohacking je obećavao kontrolu nad telom, umom i energijom, kao da je ljudska biologija samo još jedan sistem koji treba optimizovati. Ali negde usput, optimizacija je prestala da deluje oslobađajuće. Zato je i nastao fenomen over-optimization backlash, odnosno kontra udarac preteranoj optimizaciji, i rađanje takozvane anti-biohacking ere.
Kada je better version of me postala zamorna ideja?
Dugo je dominirala ideja da je svaki aspekt života moguće unaprediti. San je postao čitav projekat, ishrana strategija, a odmor nešto što mora biti efikasno. Čak je i relaksacija dobila KPI-jeve. U tom procesu, život je počeo da gubi spontanost. Umesto da slušamo telo, počeli smo da ga merimo. Umesto da se odmaramo, počeli smo da optimizujemo odmor. I tu se pojavio paradoks, što više pokušavaš da budeš optimalan, to se više udaljavaš od osećaja prirodnosti. Over-optimization backlash nije ni u kom slučaju odbacivanje zdravlja ili discipline. To je prosto reakcija na osećaj da je sve postalo previše kontrolisano.
Od biohackinga do burnouta
Biohacking je počeo kao zaista jedna fascinantna ideja: da kroz podatke, navike i tehnologiju možemo poboljšati kvalitet života. Zvuči dobro, slažemo se, međutim, u praksi je prerastao u stalno zamorno praćenje i evaluaciju sopstvenog tela. Spavanje više nije bilo samo spavanje, već optimizacija sna. Ishrana nije više uživanje, već metabolički protokol. Čak je i disanje postalo tehnika koja se meri i trenira. U jednom trenutku, ljudi su počeli da osećaju da žive kao projekat koji nikada nije završen (i koji nikada zapravo nisu ni želeli da dobiju). Tako nastaje zamor koji ne dolazi iz nedostatka discipline, već, paradoksalno, iz njenog viška.
